petak, 6. novembar
FILM PAD KRALJA
(Španija), scenario Isabel Peña i Rodrigo Sorogoyen, režija Rodrigo Sorogoyen
Sve počinje smehom vrlo zadovoljnih ljudi, ali već sutradan smeh će im zastati u grlu jer je, ispostaviće se, reč o grupi ljudi spletenih partijskom pripadnošću i korupcijom. Vesela družina raspada se za tili čas, a mafijaška solidarnost se, pred akcijom pravosuđa i policije, pretvara u bekstvo pacova s broda koji tone. Jedan od glavnih likova, visoki partijski funkcioner, biva izolovan i, očigledno, žrtvovan, ali odbija da se preda. Njegova borba da ne ode u zatvor pretvara se u borbu za goli život – ulozi su ogromni, jer partija na vlasti klupko je korupcije, a to znači i da je mafija u blizini – a srazmere korupcije prete ne samo partiji već i čitavoj državi. Ima li šanse zemlja u kojoj korpupcija kreće sa vrha i diktira tempo života? Kako se boriti protiv korupcije – jer iako pravosuđe i policija u Španiji postoje i rade, sprega partije na vlasti i mafije spremna je da nasrne i na pravosuđe? Ispostaviće se da je jedina šansa – javnost. Ali šta ako ni javnost nije slobodna?
subota, 7. novembar
FILM OVO JE NAŠA ZEMLJA
(Francuska), režija Lukas Belvo, scenario Lukas Belvo i Žerom Lerua.
Njihova parola glasi: ni levo ni desno, već za narod. Oni se zalažu za celinu, a nasuprot onome što cepa društveno tkivo (“mi se ne bavimo toliko politikom koliko vodimo računa o interesima celine, nama je važan svaki čovek”). Oni govore o korenima, izvornosti, zemlji i krvi. I ne psuju. Ne koriste ružne reči, obraćaju se “običnom čoveku”, obećavaju suverenost i svaku radikalnost drže daleko od sebe. To je fasada. Sadržina je sasvim drugačija. Netolerantni su i skloni nasilju. Demokratskim sredstvima nastoje se dokopati vlasti da bi ukinuli demokratiju. Za probleme krivi su im drugi, naročito ako nisu beli. Imaju veoma labav odnos prema istini. Zahtevaju bespogovnu poslušnost i partijsku disciplinu. Drugim rečima, oni su fašisti koji su skinuli uniforme i obukli odela, više ne urlaju i trude se da budu uljudni, ali, kao što iskustvo uči, jednom fašista – uvek fašista. Desničarka i liderka nacionalističke stranke urađena je po liku i delu Marin le Pen, a gotovo svi motivi iz stvarnog života ubačeni su u film. Ono što film produbljuje jesu pozadinske metode desničarskog delovanja – nasilje pre svega – ali i uporan rad na terenu, beskupulozno iskorišćavanje “običnih ljudi”, te postavljanje zamki depolitizacije koje zamke, zapravo, služe isključivo najgnusnijim oblicima političkog delovanja koje, na kraju, ide ka ukidanju republike kao slobodnog javnog prostora. Kako se odupreti navali laži, pretvormosti, licemerja? Kako, drugim rečima, sačuvati slobodu pred naletom neprijatelja slobode? Kako, najzad, prepoznati pretvori govor i različiti ga od govora koji nije zaboravio na istinu?
U Rusiji, Kini, Rumuniji, Peruu – a to je uzorak na kojem grupa istraživača radi – šume se seku nemilice i protivzakonito. Ali to što je reč o protivzakonitim radnjama ne znači da iza seče šuma ne stoje države, ili makar snažne državne strukture, a u osnovi reč je o ogromnom novcu i upravo neshvatljivo veliki razmerama korupcije. U međuvremenu šume nestaju. Grupa novinara-istraživača preuzima ulogu koju imaju istražni državni organi i, služeći se čime god mogu, nastoje da prate puteve seče i šverca drveća. To je, međutim, opasan poduhvat, te se u nekim scenama pojavljuje i oružje. Problem prirode, utoliko, pretvara se u čist politički problem. Autoritarni režimi, s jedne strane, pogoduju bujanju korupcije, ali i slabe demokratije nisu u stanju – ili ne žele – da stanu na put seči. Kakve su posledice? Šta se može preduzeti? Da li je pohlepa, u ovom slučaju, samoubistvena?
Smisao spomenika je da učvrsti identitet nekog događaja, ili vremenske sekvence, da se svojom čvrstinom, monumentalnošću i pričom koju nosi o sebi odupre zaboravu. Ali šta se događa ako spomenik preživi, a priča na kojoj počiva – gotovo na isti način na koji počiva i na tlu, jer priča jeste neka vrsta temelja – nestane, zaboravi se, ili promeni smisao? Socijalistički spomenici koji su preživeli domovinske ratove devedesetih godina dvadesetog veka na tlu bivše Jugoslavije i dalje pričaju neke priče, ali, istovremeno, oni su (ponešto paradoksalno) materijalniji nego što su bili, a što se, neočekivano, vidi u tumačenjima što ih daju stranci: pogled neopterećen ideologijom ne polazi od priče na kojoj spomenik počiva, već na onom ešto se daje pogledu, na samoj konstrukciji, na obliku. Lišeni svoje simboličke nosivosti spomenici, zapravo, počinju da pričaju druge i drugačije priče nego što su one priče zbog kojih su i na kojima su spomenici podignuti. Šta je, dakle, sa zaostavštinom koju su nam ti spomenici predali i da li te zaostavštine, uopšte, ima? Šte je, dakle, ostalo od Titove zaostavštine i u kojoj meri nam spomenici pomažu da tu zaostavštinu najpre shvatimo, a potom, ako ima ičeg vrednog u njoj, i sačuvamo?
utorak, 10. novembar
Urednik i moderator: Vladimir Simović
Učesnici programa: Igor Štiks, Rajko Grlić, Katarina Peović, Luka Mesec
Raspadom Jugoslavije nastala su društva koja su već više od tri decenije mahom zagledana u svoje izdvojene zajednice, rastrzana ratovima, nacionalizmima i dubokim socijalnim raslojavanjem. Ipak, u jeku epidemije COVID-19, iz Srbije, Slovenije i Hrvatske čuju se glasovi koji govore drugačije.
Sredinom jula ove godine objavljena je Deklaracija o regionalnoj solidarnosti. Iza Deklaracije su stale brojne poznate ličnosti. Deklaracija ukazuje na nužnost saradnje u kriznim vremenima i daje određene smernice za buduću regionalnu solidarnost među zemljama nastalim raspadom Jugoslavije.
Da li je solidarnost reč oko koje je moguće graditi alternativu razorenim društvima regiona?