FILM PREKOVREMENI RAD
Petak, 4. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jelena Lalatović (književna kritičarka), Srđan Damnjanović (psihoanalitičar i filozof), Luka Tripković (pisac)
Žili je visokoobrazovana žena koja radi kao sobarica u luksuznom pariskom hotelu, živi skromno, sa svoje dvoje dece, u selu nedaleko od Pariza, a do posla stiže javnim prevozom. Problem je, međutim, što je javni prevoz stupio u štrajk, te Žili sve teže dolazi na posao od kojeg joj, doslovno, zavisi život. Ako se prvih dana štrajka gradska vlast još nekako i dovijala, pa uspevala da obezbedi nekakav alternativni prevoz, kako dani prolaze, tako situacija postaje sve gora, a dolazak do Pariza postaje gotovo nemoguć zadatak, čak i automobilom koji će se, nužno, zaglaviti u gradskoj gužvi. (Žili, međutim, nema ni kola.) Osim toga, komšinica koja se stara o deci dok je Žili na poslu ne može više da prima decu, bivši muž ne daje znake života, a kako Žili neprestano kasni, napetost na poslu raste. Uza sve, dolazi i poziv na razgovor za bolji posao, ali je nemoguće obaviti taj razgovor pošto je zakazan u radno vreme. Najzad, kako doći do mesta gde treba obaviti razgovor ako javni prevoz ne postoji, a za taksi se nema novca?
U savremenom svetu kao da postoji nekoliko društvenih slojeva koji prekrivaju jedni druge, tako da se oni dalji od površine – ne vide. Sloj, u ovom slučaju, ne znači klasa – jer klasa podrazumeva izvesnu svest o pripadnosti – već je sloj oznaka za način egzistencije. Žili je, kao pojedinka, prepuštena sebi i, eventualno, dobroj volji okoline, prijatelja i komšija, ali ne postoji institucija, niti društveni mehanizam koji bi joj mogao biti od pomoći. Žili je izvan politike. Da li i na koji način fizički rad može ponovo da postane politički ulog?
FILM SPARTA
Nedelja, 6. novembar u 20.00 č. / DOB
Učesnici panel-diskusije: Jovan Čekić (filozof), Milica Rašić (filozofkinja), Teofil Pančić (novinar i pisac), Đurđica Čilić (spisateljica)
Film Sparta velikog austrijskog režisera Ulriha Zajdla (drugi deo diptiha s filmom Rimini iz 2021) odbijen je na nekoliko filmskih festivala jer su autor i filmska ekipa pod istragom. Višemesečno istraživanje nemačkog nedeljnika Špigl veruje da se filmska ekipa predvođena Ulrihom Zajdlom nekorektno odnosila prema stanovnicima rumunskog sela u kojem su snimljene sporne scene, naročito premda deci (pri čemu ostaje vrlo nejasno koje su to scene sporne i zbog čega su sporne). U najkraćem, ni deca ni roditelji nisu bili, tvrde novinari, obavešteni o sadržini filma, a na samom je snimanju dolazilo do neprijatnih scena na ivici nasilja, što je rezultiralo dečjim suzama i otporom prema filmskoj ekipi. Tome se dodaju i pravnički zapleti: da su, recimo, deca morala dobiti odobrenje od državne institucije za rad na filmu, kao i da su, na snimanju, morala biti pod nadzorom roditelja ili staratelja, a da to nije uvek bio slučaj. Članovi filmske ekipe, s druge strane, odbacuju takve tvrdnje. U čitavoj priči, međutim, najsporniji su ton kojim se problemu prilazi, kao i argumenti kojima se služe kako stanovnici sela, tako i novinari: naime, mešaju se moralni, profesionalni i pravnički govor, a verovatno je najindikativnija reakcija jednog od roditelja dečaka koji su, kao naturščici, igrali u Zajdlovom filmu: „Mislim da su nas prevarili [misli se na filmsku ekipu] jer smo siromašni [pri čemu ostaje nejasno kako su to prevareni]. Ne bi bilo loše da su naša deca glumila u lepom, mirnom filmu. Ali pedofilija! Bože sačuvaj!“
Politička korektnost interveniše pre svega na ravni jezika kako bi ukazala na oblike stvarne kolonizacije, rasne diskriminacije, nasilja nad ženama i manjinskim etničkim zajednicama: reći tamnoputoj ženi da je crnkinja nije puka činjenica, već, istovremeno, i uvreda. Ali gde je granica političke korektnosti? Politički korektan govor pokazuje se, često, kao neka vrsta paravana iza kojeg se skriva ono što mora biti društvenom temom. Zajdlov film je otkazan (donesena je presuda) i pre nego što je utvrđen eventualni greh ili prekršaj.
Urednik i moderator debatnog programa: Ivan Milenković
Mesto održavanja: Arena Cineplexx i kafe The End, Kulturni centar Novog Sada
FILM PREKOVREMENI RAD
Subota, 5. novembar u 17.00 č. / Arena Cineplexx i kafe The End
Učesnici programa: Jelena Lalatović (književna kritičarka), Srđan Damnjanović (psihoanalitičar i filozof), Luka Tripković (pisac)
FILM PISANJE VATROM
Nedelja, 6. novembar u 17.00 č. / Arena Cineplexx i kafe The End
Učesnice programa: Marija Vučić (novinarka), Tanja Mravak (spisateljica), Ana Lalić (novinarka)
Grupa indijskih novinarki, uprkos vladavini muškaraca i težini okova običaja, uprkos tome što su žene drugorazredne građanke, svakodnevno izveštava za svoj sajt, aktivno učestvuje u životu zajednice i uporno obučava nove koleginice. U svom poslu se neprestano suočavaju s neprijatnostima, pre svega s nepoverenjem muškaraca, ponekad i otvorenim neprijateljstvom, te, kada je o političarima reč, nadmenim stavom. Ali ne odustaju. Odlaze na najneprijatnije zadatke, izveštavaju o najosetljivijim pitanjima, pokrivaju kako nevolje običnog sveta, tako i mutne tokove visoke politike. Na prvi pogled, njihov se posao čini kao zalivanje pustinje čašom vode, ali postojani rast broja ljudi koji prate njihov sajt govori nešto drugo, što i njihovom poslu daje zamah i ohrabruje ih.
Opšte je mesto, naravno, da su novinarstvo i slobodno izveštavanje žile kucavice slobodnog društva, te da, čak i u najslobodnijim društvima (poput nordijskih država), postoji neprestana napetost između profesionalnih novinara i centara političke moći. Tamo gde nema slobodnog novinarstva, nema ni slobode
FILM SPARTA
Ponedeljak, 7. novembar u 19.00 č. / Kulturni centar Novog Sada
Učesnici panel-diskusije: Jovan Čekić (filozof), Milica Rašić (filozofkinja), Teofil Pančić (novinar i pisac), Đurđica Čilić (spisateljica)
FILM KLONDAJK
Utorak, 8. novembar u 19.00 č. / Kulturni centar Novog Sada
Učesnici panel-diskusije: Aleksandar Radić (analitičar), Magdalena Blažević (spisateljica), Milivoj Bešlin (istoričar), Dragan Markovina (istoričar i pisac)
Ljudska istorija istorija je ratova, te je rat u Ukrajini još jedna u nizu mračnih epizoda kojima istorija obiluje. Ali kolikogod ratovi ličili jedni na druge, od antičkih vremena do danas, svaki rat je događaj za sebe. U svakom ratu stradanje je jedinstveno i neponovljivo. Utoliko je i svaki film o ratu, pod uslovom da nije konfekcijskog tipa, jedinstvena priča o neponovljivim sudbinama onih koji stradaju i onih koji ubijaju. Utoliko je, najzad, i svaka priča o ratu, istovremeno, priča koja ima svoja pravila i svoje obrasce, ali i i priča koja, sama sobom, ta pravila i te obrasce prevazilazi. Rat u Ukrajini se, osim Putinove pretnje apokalipsom, ne razlikuje od drugih ratova i, istovremeno, razlikuje se upravo onoliko koliko se svaki rat razlikuje od bilo kog drugog rata.
Nije uzalud rečeno da je istina, uvek, žrtva rata. Ratni govor, odnosno ratna propaganda, žrtvuje istinu zarad kratkoročnih ratnih ciljeva (pokušaj, recimo, da se lažima održi moral stanovništva i jedinica) i takav se odnos prema ratnom govoru (govoru rata) smatra u najvećoj mogućoj meri opravdanim kada je reč o zaraćenim stranama. Ali da li govor „sa strane“ mora da podlegne istoj vrsti psihoze, odnosno da li ratni govor mora da kolonizuje istinu na taj način što će da izbriše svaki obzir prema stvarnosti? Da li, najzad, istina može biti štetna kada je reč o govoru o ratu i na koji način?
Kompas otvara sledeća pitanja: da li je u govoru o ratu u Ukrajini moguće zauzeti perspektivu koja nije obojena saosećanjem i moralnim obzirima, te o ratu govoriti kao da posmatramo šahovsku ploču s figurama (ljudima) koje pomeramo s obzirom na potrebe rata, ne ulazeći u njihovu stvarnosnu supstanciju, te egzistencijalnu i moralnu vrednost? Drugim rečima, da li je o ratu moguće govoriti „objektivno“? Ili je „objektivnost“, opet, nužna da bi se o ratu išta smisleno moglo reći? Da li se govor o ratu oslanja samo na informacije koje su, naročito kada dolaze od zaraćenih strana, po pravilu netačne, ili je, upravo zbog krivljenja istine, nužno osloniti se na logiku? Ako jeste, u kojoj meri logika dopušta da se stvori precizna slika o ratu, ako uzmemo u obzir da se ratna logika ne poklapa nužno s formalnom logikom? Da li postoji opravdanje za rat, opravdanje u jakom smislu (odbrambeni rat, na primer, koji je, recimo, vodio i Hitler, s tim što se on branio „unapred“, preventivno), a ne, naprosto, opravdanje koje se kosi s elementarnim zdravim razumom?
