KOMPAS SLOBODNE ZONE

Atmosferu filma Veni Vidi Vici, u određenoj meri, prožima bunjuelovski duh paradoksa: Ubica koji se ne krije (preterano) i koji čak priznaje da je zločinac, pokušava da samog sebe izruči pravosuđu, ali to ne ide tako lako.

Problem je, naime, što je basnoslovno bogat i uticajan. Ako zanemarimo komične efekte – koji, uostalom, samo naglašavaju paradoks i nemoć pred očiglednim – osnovna nit filma Danijela Hosla i Julije Niman iskušava granice slobode.

Naime, da li je neograničena sloboda uopšte sloboda, ili je sloboda nužno ograničena? Zar sloboda koju uživaju povlašćeni ne ruši, zapravo, sam pojam slobode? Nije li, uostalom, upravo Donald Tramp izjavio da bi mogao da ubije nekoga na Petoj njujorškoj aveniji i da mu niko ne može ništa zbog toga?

Kompas Slobodne zone ispituje uslove mogućnosti slobode. Koje određenje slobode je održivo,odnosno da li tradicionalni posrednici između vladara i građana (ukoliko je reč o građanima, a ne podanicima) danas mogu da se suprotstave tradicionalnim (autoritarnim) i savremenim oblicima neslobode (nekontrolisan javniprostor)?

Nije li „kontrolisani javni prostor“ protivrečnost, naime, ako je javni prostor pod kontrolom on nije slobodan? Ali javni prostor bez ikakve kontrole postaje nefunkcionalan. Da li mediji, tamo gde preovladava tabloidna svest, mogu da obavljaju svoju funkciju? Da li se, uopšte, mogu održati tradicionalni mediji ukoliko nisu u stanju da sami sebe izdržavaju?