KOMPAS SLOBODNE ZONE

Totalitarni jezik pretpostavlja mešavinu racionalnosti i emotivne ucene. Pošto je, najpre, izložila racionalnu argumentaciju o tome kako manje jesti znači biti zdraviji – pri čemu je reč o argumentaciji na ravni tabloidne obaveštenosti – profesorka zdrave ishrane je pribegla emotivnoj uceni s elementima razbojničke tehnike: najpre je pokrenuta kolektivistička matrica koja kaže da, ako nisi s nama, onda si protiv nas, a potom je zaprećeno momku koji odbija da se uklopi u kolektivističku matricu odbijanjem stipendije.

U igru je, dakle, uveden kalup koji priznaje samo organsko jedinstvo u kojem otpada i ono malo racionalnih argumenata koji su služili makar kao mamac za početak osvajanja. No, ako je profesorku moguće prepoznati kao verskog fanatika, ako je direktorku lako staviti među birokrate koji ne razmišljaju previše, kako i gde smestiti roditelje? Da li je, u ovom slučaju, važna klasna razlika (jedino je ucenjenom momku novac problem) ili je reč o složenijem mehanizmu po kojem kolektivistički duh odnosi prevagu nad zdravima razumom? Da li je i kako moguće suprotstaviti se totalitarnim jezicima koji se s lakoćom zaogrću bilo kojom ideološkom retorikom (uzdravlje, spasavanje planete, sloboda)?

Da li se jezik totalitarnih režima razlikuje bilo po čemu od jezika i praksi kojima pribegava profesorka zdrave ishrane? Kako je i da li je, utoliko, moguće uspostaviti školski sistem koji će proizvoditi samosvesne građane, makar po starim prosvetiteljskim idejama koje su u širini obrazovanja videli branu protiv verskih i političkih fanatizama? Da li je, najzad, opasnost od, recimo, učenja istorije po nacionalno-desničarskim matricama jednaka opasnost kao i slučaj profesorke zdrave ishrane?

Ovo su tek neka od pitanja koje pokreće film Džesike Hausner, a na njih će odgovarati Jasminka Petrović, književnica, Dejan Ilić, izdavač, kolumnista i teoretičar obrazovanja, Ana Pejović, sociološkinja i teoretičarka obrazovanja.