ŠETNJA SA SVICIMA

Iva Vujović - video radionica
Spomenik prolaznosti

Ostatak tuge, smrti, vremena u ,,kavezu” bez slobode.
Da li će ovaj kavez ponovo biti pun?

Paučina koja se rasteže s’ kraja na kraj kaveza čuva
prolaznost i mirise bivšeg logora.

Još koliko godina će paučina nastaviti da se množi?

Oronuli zidovi i plafoni koji se raspadaju iz dana u dan
sećaju nas na stradanje.

Svaka šljokica predstavlja izgubljen život nekog logoraša,
posipanje šljokica simbolizuje večan spomen ljudi.

A kosa, umesto da raste sve je kraća i sve je manje ima,
tako je i život u logoru bio svakim danom sve teži i kraći.

Paučina je po mišljenju mnogih samo prljava i beskorisna. Za mene, ipak, ima imalo drugačije značenje. Kad sam prvi put došla na Staro sajmište i ušla u paviljon prvo što mi je zapalo za oko bila je ustajala paučina i prašina po zidovima. Ona simbolizuje prolazak vremena i zaboravljanje tragedije. Tragedije koja je zaključana u kavezu.

BIOGRAFIJA

Moje ime je Iva Vujović i imam šesnaest godina. Živim u Beogradu i pohađam drugi razred Treće beogradske gimnazije. Posle srednje škole planiram da upiše pravni fakultet. Bila je članica žirija u selekciji 14+ u okviru Filmskog festivala Slobodna Zona, 2020. i 2021. godine. Veliki sam ljubitelj filmova.


Uglješa Surdučki - radionica svetlosnih instalacija

Osećaj kroz izvore svetla

Izvor jer je svetlo to koje je davalo izvor života, a pomoću boja i ostalih svetlosnih efekata se to vreme tuge prikazalo. Na svetlosnoj radionici, na samom početku, dobili smo priliku da se upoznamo sa razvojem svetala, kao i funkcionisanju istih, slaganju boja. Osmišljavali smo kako bismo mogli da postavimo svetla i skicirali na papiru.

Zatim smo prešli na rad sa svetlima. Reflektori, projektori, „bebice“… su bili naš glavni alat. Radili smo uglavnom noću, i dobili smo priliku da se upoznamo sa svetlima, i moći istih, jer efekte koje daju su nešto fenomenalno. Uklapali smo svetla raznih boja, igrali smo se sa senkama, osvetljavanjem elemenata u prostoru koje smo želeli da istaknemo, sve u cilju da prikažemo i otkrijemo prostor i uklopimo u istoriju tog mesta.
Boje i svetla su veoma dobar pokazatelj osećanja.

Što se tiče svetlosnih instalacija, nama kao timu bio je cilj da svetlom prikažemo vreme logora, da bojama damo efekat misterioznog, osvetljivanjem određenih elemenata da rešavamo nejasnoće, i sl. Mene lično su inspirisali prostor i istorija, odnosno, ta dva pojma sam uvezao i time dolazio do inspiracije. Dugo sam posmatrao prostor i pokušao sam da osetim vreme logora, vreme stradanja, zamišljao sam scene, a zatim sam to pretočio u svetlost. Ako se pogledaju moji radovi – svetlosne instalacije uočavaju se detalji, svetlom sam prikazivao detalje, senke i portrete, ali u zavisnosti od konkretne zamisli.

Kada je reč o performansima koje sam uradio, cilj mi je bio da ja na svojoj koži osetim bol, rane… Razgledajući prostor i povezivajući ga sa njegovom istorijom zamislio sam jednog logoraša koji se bori za novi dan života. Pokušavao sam da se izborim iz zidina hodnika italijanskog paviljona, ali nije išlo. Tu se, naravno, priključuje i rad sa svetlom. Pod UV svetlom je snimljen performans koji bih nazvao Nema potraga slobode u kojem se vidi samo košulja, bez lica i ostatka tela, dakle misterioznost koja prikazuje strah, ali i borbu.

U drugom performansu, koji je sličan prethodnom, isto pod UV svetlom, ušao sam u lik, prvenstveno psihološki. Cilj mi je bio da prikažem nastavak te borbe za slobodu. U performansu je prikazano kako se logoraš muči da se izbori, na taj način što se valja po betonu i prašini i ne odustaje od života. Naziv ovog performansa je U potrazi za nemom slobodom.

Najjači utisak na Sajmištu?

Definitivno prostor koji nas je okruživao. Taj deo grada je veoma zapušten i to je na mene ostavilo najjači utisak, jer mi je nekako ta uronulost doprinela da bolje shvatim uslove u kojima su preživljavali ljudi i deca.

BIOGRAFIJA

Uglješa Surdučki, učenik Ekonomsko – trgovinske škole u Bečeju. Volim da čitam, pevam, glumim, snimam, montiram, pišem i da od svega što doživim napravim umetnost. I volim Slobodnu zonu! Jer zahvaljujući Slobodnoj zoni ja sam dobio priliku da po prvi put ispoljim svoje ideje, da ih pretočim u umetnost i realizujem. Dobio sam priliku da radim sa divnim i kreativnim ljudima i spajam istoriju i umetnost.


Ljubica Dragojlov - radionica performansa
U senci gladnih & Lanci prošlosti

Biti deo ovog projekta, a i samih performansa je bilo jedno veliko iskustvo i ogromna čast za mene. U prvi mah sam bila skeptična, kao neko ko se po prvi put susreće sa ovakvom vrstom umetnosti, nisam bila sigurna da li ću se na pravi način pronaći u njoj. Zbog bogate istorije koje Staro sajmište krije, inspiracije ima svuda. Moju pažnju je zaokupirao Italijanski paviljon koji je ujedno i bio mesto oba moja performansa. Njegova oronulost i mogu reći, jezivost koja je očigledna pogotovo noću, daju ovom mestu posebnu dimenziju. U prvom performansu U senci gladnih, senkama i pokretima pokušavam da prenesem emocije ovog mesta na različite odraze koji liče na hranu. Budući da je Italijanski paviljon bio skladište za hranu u periodu Drugog svetskog rata, a da je to malo poznato, htela sam da bar na neki simboličan način iznesem tu činjenicu. Performans predstavlja skup pokreta, emocija i umetničke akcije, a njegovu suštinu različiti pogledi mogu da vide i razumeju drugačije.

Drugi performans Lanci prošlosti, simbolizuje izlaz bez izlaza. Mračnu sobu sa jednim malim svetlom i lancima koji ne dopuštaju da dođem do nje. Pokušala sam da se povežem sa ovim mestom i ljudima koji su nekada ovde, nažalost, bili. Išli su ka toj svetlosti iako možda i nisu imali snage za to, ali nešto ili neko im je tu svetlost uskratio. Tog nekog ili nešto u ovom slučaju predstavljaju lanci koji me vuku nazad u mrak. Ovaj performans je na mene ostavio izuzetno veliki utisak, jer sam se po prvi put u životu susrela sa stanjem u kom ne osećam ništa, ni fizički ni psihički. Mislim da je ovo doprinelo samoj emociji koju sam pokušala da prenesem i istaknem.

Najjači utisak na Sajmištu?

Najjači utisak na mene su ostavili paviljoni, koji svaki za sebe priča neku drugačiju priču. Pored toga, razgovor sa Ester Bajer koja nam je otkrila mnogo stvari o svom životu i samom Sajmištu. Neke njene rečenice ću zauvek pamtiti.

BIOGRAFIJA

Ja sam Ljubica Dragojlov, imam 19 godina i student sam Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Volim razne vrste umetnosti, od muzike, preko filmova i performansa, sve do pisanja, a pored toga veliki sam ljubitelj putovanja i različitih vrsta istraživanja.


Mateja Jovanović - pozorišno-dramska radionica
Dramski prikaz priče o Starom sajmištu kroz njegovu istoriju

Naša grupa imala je veoma složen zadatak. Mentorka Suzan nam je pomogla da dođemo do principa po kojima ćemo sagledavati istoriju tog mesta i dramatizovati tako da u kratkim i jasnim crtama prikažemo najbliže moguće događaje koji su okarakterisali ovo značajno mesto. Rad je bio ispunjen dobrom atmosferom i velikim uzajamnim poštovanjem i međusobnim poverenjem koje smo u toku trajanja projekta stekli. Inspirisao nas je apsurd namene ovog prostora kroz istoriju od njegovog nastanka, kao sajma, do današnjih dana, nelegalnog stambenog prostora i neuređenih zelenih površina.

Bila nam je interesantna činjenica da je na ovom mestu ispričan toliki broj različitih priča, koje su nam dale smer za postavku rada.

Najjači utisak na Sajmištu?

Na Sajmištu sam se osećao veoma smireno i posebno, što zbog predivne atmosfere i ljudi sa kojima sam na projektu sarađivao, tako i zbog misterioznosti i gordosti ovog mesta koje i pored tolikog istorijskog značaja nema adekvatnu zaštitu i status u državi. Iz šarenolikog istorijskog „dosijea“ Sajmišta izdvojio bih prvi period i namenu ovog mesta, prvi beogradski velesajam, koji je na mene ostavio najveći utisak kroz rad na ovom projektu. Ne mogu ni izostaviti gostoprimstvo stanovnika Sajmišta bez kojih moj doživljaj ovog krajnje neobičnog mesta ne bi bio ovakav kakav jeste.

BIOGRAFIJA

Zovem se Mateja Jovanović, imam 16 godina i učenik sam Treće beogradske gimnazije. Bavim se glumom od svoje pete godine, a trenutno sam član ansambla Omladinskog pozorišta DADOV. Iako planiram da se bavim pozorišnom režijom, u slobodno vreme volim da gledam kvalitetne filmove. Učešće u ovom projektu je na mene ostavilo veoma značajan pozitivan utisak i promenu u pogledu na stvari oko sebe.


Adem Tutić - video radionica
Njihovim stopama

Od trave, zemlje, betona i asfalta dele nas naše udobne cipele. Naša stopala navikla su se na tu prijatnost. No, hodati 24 kilometra i u takvoj udobnosti je mnogo. Ako tom hodu oduzmemo udobnost, a dodamo batine, glad, žeđ, iscrpljenost i još batina, postaje neizdrživo. Upravo to su proživeli moji sugrađani Jevreji. Maršom smrti sprovedeni od Novog Pazara do Kosovske Mitrovice, a odatle natovareni u vagonima poslati u logor smrti. Dolinom jorgovana nisu mogli osetiti ni jedan drugi miris sem mirisa samih sebe, vazduh je sigurno falio. Ko zna koliko njih nije preživeo taj put.

Tim putem vrlo često prolazim, u svojim udobnim cipelama, siguran u kolima ili autobusu, napojen i sit. U ovom radu pokušao sam da njihove iščezle korake na tom putu učinim vidljivim, a takođe i prikažem proces našeg zaborava istih. I ako su njihovi tragovi nestali, zemlja po kojoj su hodali sigurno ih pamti. Da bi ih i mi zapamtili, moramo postati svesni njihove patnje i bola. A koji je bolji način od toga da osetimo isto što i oni. Skinemo cipele, zakoračimo bosi, po hladnom ili toplom betonu, suvoj ili vlažnoj zemlji, gruboj ili finoj površini. Tako hodamo i pokušamo da osetimo svaki udarac pendreka. Tako ostavimo svoj trag na podlozi, koji nećemo zaboraviti.

Najjači utisak na Sajmištu?

Mesto na kojem se je ubijena osoba uvek izbegavam. Pomisao da se nečiji identitet tu ugasio ne dozvoljava mi da gazim tuda, iz poštovanja. Rad na Sajmištu je sam po sebi bio traumatičan i težak. Ono što sam video tokom rada, ono što je ostavilo najveći trag u meni i podstaklo me na razmišljanje, jeste čovekova sposobnost prilagođavanja. Svi smo se prilagodili mestu na kojem radimo, prilagodili smo se ljudima koji tamo žive. Ljudi koji su primorani iz raznih razloga tu da žive su se takođe prilagodili. I samo Sajmište se pet puta prilagodilo. Od novoizgrađenog modernog sajma, preko logora, paviljona za radnike, radnog prostora za umetnike do prostora za život ljudi koji su tamo danas.

BIOGRAFIJA

Adem Tutić, odrastao sam u multikulturalnom Novom Pazaru. Studiram filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Temom Holokausta na našim prostorima bavim se aktivno već nekoliko godina kroz pozorište i film. Video instalacija je novi format sa kojim se do sad nisam susreo, to je novo ograničenje, a i sloboda u izrazu. Svaki moj rad do sad u fokusu je imao novopazarske Jevreje koji se u taj grad više nikad nisu vratili, i svest građana o tome je mala. Svojim radom pokušavam da objasnim ljudima u svom okruženju da je odgovornost u našim rukama i da je na nama da zapamtimo i zauvek pominjemo to što je učinjeno našim zemljacima i svim Jevrejima sveta.


Tara Dragojević - video radionica
Beznađe

Prvi video rad je kratki dokumentarni film koji priča interesantnu priču o ženi koja se rodila na lokaciji Sajmišta dok je bio logor. Govori o želji za životom i o tome da se ne predajemo ni u najtežim trenucima, već da se nadamo i trudimo za našu svetlu budućnost! Cveće koje se pojavljuje tokom videa simbolizuje nešto novo, mlado, živo, nežno i puno nade…što sam i povezala sa ovom dirljivom pričom koja me je inspirisala da snimim iskreni razgovor sa Ester i sastavim to u kratki dokumentarni film.

Drugi kratki film se zove Beznađe. Govori o skoro svakom periodu Sajmišta. Može se reći da obuhvata i prošlost i sadašnjost i budućnost. Opisuje uslove u kojima ljudi trenutno žive tamo i čemu se nadaju. Kroz prirodne elemente, koje prate zanimljive svetlosne pojave, u videu možemo primetiti da oni označavaju vreme i ponavljanje stvari koje su se već nekada i desile, takođe se vide posledice i ono što se može desiti. Tokom rada sam sarađivala sa svetlosnom radionicom koja me je inspirisala da od jednog običnog zapuštenog prostora napravim sasvim novu priču.

Najjači utisak na Sajmištu?

Najjači utisak na Sajmištu mi je ostavilo druženje i kolektivni rad, mogućnost isprobavanja i korišćenja savremenih tehničkih sredstava za snimanje i obradu slike, zvuka i video materijala. Prezadovoljna sam organizacijom, bez trenutka praznog hoda. Pored očekivanih stvari, bilo je i puno lepih neočekivanih trenutaka kao što su životne lekcije i nova iskustva od strane naših mentora. Volela bih od srca da učestvujem u sledećim projektima Slobodne zone.

BIOGRAFIJA

Moje ime je Tara Dragojević. Imam 15 godina i živim u Beogradu. Idem u drugi razred srednje muzičke škole Stanković na džez odseku sam i sviram klavir. Već sam bila dva puta u žiriju Slobodne zone i Slobodne zone junior. Takođe sam već dve godine član Mladih pozorišnih eksperata.


Matija Sabo Vojnić - video radionica
Prozor u prošlost
Najjači utisak na Sajmištu?

Najveći utisak na mene na Starom sajmištu su ostavili ljudi koji tamo danas žive i loši životni uslovi u kojima oni žive. Takođe, oronulost mesta me je zaprepastila.

BIOGRAFIJA

Ja sam Matija Sabo Vojnić i idem u 3. razred informatičkog smera u Gimnaziji „Svetozar Marković”. Veoma sam svestran, te svoje slobodno vreme volim da upotpunjavam tako što usavršavam postojeća znanja i širim vidike u drugim oblastima. Nekad je važila izreka: Čovek se uči dok je živ, ali ja bih je preformulisao u Čovek je živ dok se uči.


Helena Sekulić - RADIONICA PERFORMANSA
Crveni tepih za odsutne

Performans je inspirisan žrtvama logora Staro sajmište. Htela sam da odam priznanje nevinim, nesrećnim ljudima koji su se borili za svoj život, onima koji su oteti od svojih najbližih, onima kojima je uzeta sloboda preko noći. Cigle predstavljaju naciste, Nemce koji drže zatvorenike kao pse na povodcu.

Crveni konac su ljudi, žrtve logora, koji traže slobodu, ali bezuspešno, a takođe predstavlja i crveni tepih za ljude kojima ceo svet treba da se pokloni.

Tri vrste cveća predstavljaju tri naroda koja su odvedena u logor (Srbi, Jevreji i Romi), a označavaju i posebnu čast koja se ukazuje žrtvama dok zamišljeno hodaju crvenim tepihom.

Za mesto sam izabrala spomenik podignut žrtvama u Drugom svetskom ratu. To mesto mi je dalo ideju, inspirisalo me je da i ja ukažem čast i poštovanje žrtvama na bilo koji način. Spomenik se sastoji od dva dela koja pokušavaju da se spoje, ali nikako da uspeju. Tako i žrtve, koje su na samo nekoliko koraka do svog grada, izlaza, slobode i pokušavaju da se vrate. Dok sam gledala na spomenik mogla sam da zamislim ljude, koji su nekada šetali tuda, radosni i srećni, a kad je počeo rat ta sreća im je bila oduzeta i zavladala je tišina. To mi je dalo inspiraciju da napravim crveni tepih za sve žrtve tog groznog mesta, jer taj zločin nikada ne treba da se zaboravi, a ti ljudi su naši heroji!

Najjači utisak na Sajmištu?

Najjači utisak na mene je ostavila jedna starija gospođa, koja je došla da nas poseti u toku našeg rada. Njeno ime je Ester Bajer, a njena životna priča je veoma inspirativna. Od njenog rođenja, pa sve do danas, nije zaboravila na svoju majku, iako je nikad nije upoznala. Velika tragedija koja je zadesila njenu porodicu ju je samo ojačala. Mnogo mi je drago što sam imala priliku da je upoznam i shvatim u kakvim je okolnostima ona rasla. Tužna priča sa srećnim krajem. Od tog dana sam počela više da razmišljam o životima nevinih ljudi za vreme rata i shvatila koliko sam srećna što imam porodicu na koju mogu da se oslonim i za koju znam da će uvek biti uz mene, ma šta da se desi.

BIOGRAFIJA

Zdravo, ja sam Helena Sekulić, učenica četvrtog razreda Desete gimnazije u Beogradu, sportista, novinar i trener plivanja. Volim da čitam knjige, volim izazove i uživam u skaplanju novih prijateljstva.


Dunja Trifunović - radionica performansa
Život pamti smrt

Žena kao platno je koje čuva sećanje je ideja koja se rodila nakon posete Jevrejskom muzeju. Iako sam o stradanju u vreme Drugog svetskog rata mislila da dosta znam, zapanjila me je činjenica da su logoraši u vreme rata stvarali umetnička dela. Statua koja je izložena u muzeju nastala je u Jasenovcu. Za mene je bila fascinantna pomisao da čovek osuđen na smrt stvara, da mu u slovima u kojim je živeo, niko nije mogao ubiti želju ka višim sferama i traganjima za višim smislom. Tada sam pomislila da mi svi treba da svoje utiske zabeležimo na telu – platnu koje diše. Da na taj način opet spojimo sećanje na stradanje i umetnost, da podsetimo da čovek izložen najgorim mukama ne gubi vezu sa stvaranjem. To što je platno sam čovek, koji diše na mestu gde su nekada boravili logoraši, poruka je da ćemo mi nastaviti da čuvamo sećanje, da živi moraju da pamte mrtve.

Najjači utisak na Sajmištu?

Da bi se razumelo Sajmište važno je boraviti na Sajmištu, ne samo čitati o tome. Tek tamo, među tim hladnim i mračnim zidovima, vreme kao da se gubi i utisak je da su još koliko juče u tim zapuštenim zgradama bili zatvoreni neki ljudi, deca, žene koje su imale svoje male porodične istorije, interesovanja, želje…Moj najveći utisak je da sam boravila u istoriji, i da smo mi mladi ljudi iz cele Srbije, nastavili nit koja je bila prekidana i koja je bledela sve ove decenije. Najjači utisak je da smo svi učestvovali od otimanja zaboravu jedne velike, nesagledive u svom stradalništvu istine – istine o ljudima koji su imali imena i prezimena, porodične albume i lepe živote do trenutka dok svetom nije zavladalo zlo.

BIOGRAFIJA

Moje ime je Dunja Trifunović i uprkos raznolikom iskustvu u oblasti umetnosti, sa performansom sam se prvi put susrela u realizaciji projekta Svetlost svitaca. Ovo iskustvo za mene je bilo izuzetno značajno i proširilo je moje vidike kroz novi pogled na svet.


Katarina Beković - pozorišno-dramska radionica
Pismo Hilde Dajč

Bila sam jedna od tri člana pozorišno-dramske radionice. Na čelu sa nemačkom umetnicom Suzanom Hrudinom i srpskom scenaristkinjom, novinarkom i pesnikinjom Mašom Seničić bolje sam se upoznala sa Starim sajmištem od perioda njegovog otvaranja pa sve do danas. Naš rad se sastojao iz dve faze. U Desetoj beogradskoj gimnaziji bismo imali oluje mozgova gde bi svako izlagao svoje ideje ili bismo gledali razne dokumentarce i intervjue o ljudima koji su odrastali i preživeli logor. Na terenu, to jest Starom sajmištu, smo uvežbavali razne performanse. Suzana bi govorila – mi nismo glumci i ne glumimo nemačke komandante, medicinske sestre ili logoraše, već tekst koji govorimo je neka vrsta performansa. Mi dodajemo personalizovane reakcije i na naš način iskazujemo, pokretima i mimikom poruke koje tekst nosi.

Pri uvežbavanju određenih performansa tražili smo pomoć članova drugih radionica. Sve to je doprinelo da se još više pokažemo pred našim prijateljima, da vide da ne zaostajemo za njima.

Moj performans Hilde Dajč mi je bio najteži za izvedbu, jer se ipak radilo o devojci mojih godina koja je ostavila sve da bi otišla u logor i pomagala drugima. Sve dok ga nisam izvela kako treba osećala sam strahopoštovanje, ali i počast. Na kraju sam osetila neko olakšanje, jer sam, bar se nadam, uspela da pokažem tu količinu humanosti i brige koju je ona osećala i na koju treba svi da se ugledamo. Sigurna sam da sadržaj aplikacije neće ostaviti nikoga ravnodušnim i da će naterati mnoge ljude na razmišljanje.

Najjači utisak na Sajmištu?

Najjači utisak na mene su ostavila deca sa Starog sajmišta. Iako nemaju najbolje i najkvalitetnije uslove za život, za mnoge od njih Staro sajmište predstavlja ljubav i dom. Mnoga deca, ali i ljudi, ne cene ono što imaju dok ne izgube sve. Ta deca su bila veoma slatka i prijateljski nastrojena. Sa njima smo delili sve – od ručkova do nekih naših priča. U pauzama bi se igrali ili pričali sa njima. Takođe su nam pomagali u nekim performansima. Bilo mi je drago što sam imala direktan kontakt sa romskom populacijom i siromašnijim slojem stanovništva. Tih desetak dana koliko je trajala radionica osećala sam se kao da živim sa njima.

BIOGRAFIJA

Zdravo svima, moje ime je Katarina Beković i imam 18 godina. Maturantkinja sam Pete beogradske gimnazije, društveno-jezičkog smera.


Nevena Mitrović - pozorišno-dramska radionica
Proživljavanje Starog Sajmišta

Prvi susret, na ulasku u Staro Sajmište osetila sam neku gorčinu i nelagodnost, odjednom sam postala nervozna. Kao da me je to mesto privlačilo ka sebi i konstantno govorilo: „Dođi, upoznaj me“. Bilo mi je teško da priđem nečemu što predstavlja neku pretnju ili čak asocira na tugu i bol.

Počela sam da istražujem samo mesto, da ga upoznajem, a možda da i ono mene upoznaje. Prvi ulazak u paviljon je bio stresan, težak i iscrpljujuć. Nisam znala odakle da krenem, konstatno sam se okretala i proveravala da li je neko iza mene. Iako je paviljon bio prazan, osećala se neka prisutnost. Vremenom je taj strah nestao.

Trudila sam se da što bolje iznesem sve što osećam. Svaka uloga je bila zahtevna. Mislim da je i to cilj, proživeti barem sekund nečijeg života, pa makar i u mislima.

Najjači utisak na Sajmištu?

Ceo svoj život sam prolazila pokraj Starog sajmišta, ali nikada se nisam zapitala šta to mesto u stvari predstavlja. Znala sam samo da je to nekadašnji logor.

U početku sam osećala neku nelagodu, kao i konstatnu napetost zbog otkrivanja svakog događaja- istorijskog trenutka. Sajmište me je naučilo koliko je istorija važna, nateralo me je da mislim, razmišljam i istražujem, što mislim da je za nas, tinejdžere, najvažnije. Na Sajmištu sam upoznala razne ljude sa drugačijim stavovima i razmišljanjima. Sama lokacija Sajmišta je izuzetno zanimljiva i neobična, leva obala Save, a na desnoj je najekskluzivniji deo grada iliti Beograd na vodi. Videla sam ogroman kontrast života, a i samog Beograda.

Priča je ta koja ostaje, zato je važno da što više pričamo o važnim temama. Zavolela sam Sajmište. Kao da sam svaki taj događaj preživljavala, naravno, unutar sebe, to je bila neka moja unutrašnja borba. Svakog dana, pa i danas mislim o tim ljudima i o tom mestu, jednostavno su se urezali u moje misli. Često svraćam na Sajmište. Posle 15 dana provedenih na Sajmištu, postala sam i ja deo njegove istorije. Hvala Slobodnoj zoni što mi je omogućila da upoznam ovako jedno izuzetno mesto i učini ga meni jako dragim i važnim.

BIOGRAFIJA

Zovem se Nevena Mitrović. Imam 18 godina i učenica sam Pete beogradske gimnazije. Aktivni sam član raznih organizacija i ove godine sam učestvovala u projektu Svetlost svitaca u organizaciji Slobodne zone. Obožavam pozorište i film. Volela bih da studiram filmsku i televizijsku režiju ili glumu.


Marko Perunović - radionica svetlosnih instalacija

-

Postavljanjem adekvatne scenske rasvete naša radionica omogućila je ostalim radionicama mogućnost da na što bolji i kvalitetniji način prikažu svoje umetničko umeće. Budući da je ovo bio prvi zadatak koji sam u životu obavljao sa ovakvom tematikom, mogu reći da mi je svako rasveta otvorila jedan put svetlosti u nove vidike. Ovi vidici se neće ogledati samo u mojim razmišljanjima tokom izrade projekta, već se ogledaju u osećanju koji sam stekao šetajući se mestom na kome je u jednom periodu istorije izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima od strane okupacionih sila nacističke Nemačke.

Najjači utisak na Sajmištu?

Najveći utisak na Sajmištu ostavili su svako ljudi. Ne samo oni koji su deo projekta i sa kojima sam svakodnevno sarađivao, veći i oni koji na Sajmištu svakodnevno vode borbu. Borbu za očuvanje istorije, kulture, svesti, umetnosti, borbu za svoj život i za život svojih bližnjih. pokušavajući od malog da naprave mnogo i na taj način sebi stvore najlepši prostor za život. Takođe kolektivna svest kod ljudi koji žive na Sajmištu o potrebi poštovanja komšija i svojih bližnjih na mene je ostavila značajan utisak koji će se teško umanjiti.

BIOGRAFIJA

Moje ime je Marko Perunović, imam sedamnaest godina i dolazim iz Leskovca. Polaznik sam istraživačke stanice Petnica. Osim glume i kreativnog pisanja, veoma me zanima i istorija.


Kalina Petrović- radionica performansa

Promena namene

Osmislila sam dva performansa. Prvi se zvao Promena namene / Repurposing, a za drugi nisam tada još smislila ime. Sada se zove Glave. U prvom performansu sam pokušavala da perem prljavštinu ispod prozora i time pokušala da „sperem“ sve grozote koje su se desile na tom mestu. Ali cilj mi nije bio da se rešim sve prljavštine pošto prošlost Sajmišta ne bi trebalo da se zaboravi i treba da se zna šta se tu dešavalo. Nakon toga sam uzela četku i belu farbu koja predstavlja nešto čisto, novo kao život koji su ljudi napravili na tom mestu i nacrtala belu liniju koja bi trebalo da asocira na kontinuitet života kao i na početak i kraj. U drugom performansu kod skulpture Glave na bivšem ulazu na Sajmište, naduvavala sam šarene balone koji su predstavljali ono što je Sajmište nekada bilo, ljudi su tu dolazili sa decom da bi se zabavljali i lepo provodili. Balone sam zatim vezala sam crvenim koncem, popela sena jednu od skulptura i sve balone nabola na bodlje što simbolizuje završetak nečeg lepog i veselog što se iznenada pretvorilo u horor.

Najjači utisak na Sajmištu?

Najjači utisak koji je ostavilo Sajmište na mene je sama priča o njemu, znam da nikad neću zaboraviti ono što sam naučila za te dve nedelje na projektu Svetlost svitaca.

BIOGRAFIJA

Zovem se Kalina Petrović, imam 18 godina i učenica sam Muzičke škole „Živorad Grbić“ u kojoj devet godina učim flautu. Volim da putujem i upoznajem nove kulture, a uz pomoć flaute sam proputovala pola Evrope i upoznala puno zanimljivih ljudi. Takođe volim da čitam i učim nove jezike.


Lazar Kručičanin – radionica svetlosnih instalacija

-

Od samog početka smo osmišljavali koji je adekvatan način da svetlom, senkama i bojama prikažemo istoriju Starog sajmišta.
Moja ideja je bila rad sa senkama i portretima, kao i da senkama prikažemo scene nasilja nad logorašima.

BIOGRAFIJA

Moje ime je Lazar Kručičanin, imam petnaest godina i živim u Beogradu. Pohađam Filološku gimnaziju i zanima me kreativno pisanje, fotografija i strip.

Privacy Settings
We use cookies to enhance your experience while using our website. If you are using our Services via a browser you can restrict, block or remove cookies through your web browser settings. We also use content and scripts from third parties that may use tracking technologies. You can selectively provide your consent below to allow such third party embeds. For complete information about the cookies we use, data we collect and how we process them, please check our Privacy Policy
Youtube
Consent to display content from Youtube
Vimeo
Consent to display content from Vimeo
Google Maps
Consent to display content from Google